Svi oko vas imaju priču koju svet treba da čuje

Dejv Isaj je otvorio svoj prvu Storikorps kabinu u njujorškom Grand Central Terminalu 2003. godine sa namerom da stvori mirno mesto gde će osoba moći da oda priznanje nekome ko im je značio slušanjem njegove priče. Od tada, Stoikorps se razvio u najveću ikada zabeleženu kolekciju ljudskih glasova. Njegova želja povodom TED nagrade je da uveća ovaj digitalni arhiv kolektivne mudrosti čovečanstva. Poslušajte njegovu viziju za globalno proširenje Storikorpsa - i kako možete biti deo toga tako što ćete intervjuisati nekoga pomoću Storikorps aplikacije.

Večeras ću pokušati da vam predstavim

kako poziv voljenoj osobi,
prijatelju ili čak i nekom nepoznatom

da snimi značajan intervju sa vama

može biti jedan od najvažnijih trenutaka
u životu te osobe,

a i u vašem.

Kada sam imao 22 godine,
imao sam sreće da otkrijem svoj poziv

kada sam ušao u pravljenje radio priča.

Gotovo istovremeno,

saznao sam da je moj tata, sa kim sam bio
veoma, veoma blizak, gej.

Bio sam potpuno iznenađen.

Bili smo vrlo povezana porodica,

i bio sam slomljen.

U nekom trenutku,
u jednom od naših nategnutih razgovora,

moj tata je pomenuo Stounvolsku pobunu.

Rekao mi je da se jedne noći 1969. godine

grupa mladih
crnačkih i latino transvestita

borila protiv policije
u gej baru na Menhetnu

zvanom Stounvol In,

i da je to pokrenulo
moderni pokret za gej prava.

To je bila neverovatna priča
i probudila je moju zainteresovanost.

Tako da sam odlučio da uzmem svoj diktafon
i saznam više o tome.

Uz pomoć mladog arhiviste
po imenu Majkl Širker,

pronašli smo sve ljude
koje je bilo moguće naći

koji su bili u Stounvol Inu te noći.

Snimajući te intervjue,

video sam kako mi je mikrofon dao dozvolu

da odem na mesta
na koja inače ne bih otišao

i pričam sa ljudima
sa kojima inače ne bih nikada pričao.

Imao sam privilegiju da upoznam

neke od najneverovatnijih,
žestokih i hrabrih ljudi

koje sam ikada sreo.

To je bilo prvi put
da je priča o Stounvolu

saopštena domaćoj publici.

Posvetio sam program mom tati,

to je promenilo moj odnos sa njim
i promenilo je moj život.

Tokom narednih 15 godina, napravio sam
mnogo drugih radio dokumentaraca,

radeći na tome da bacim svetlost na ljude
koji se retko čuju u medijima.

Iznova i iznova,

video bih kako ovaj
jednostavan čin intervjuisanja

toliko mnogo znači ljudima,

naročito onima kojima je rečeno
da njihove priče nisu bitne.

Bukvalno bih video
kako se ljudima isprave leđa

kada počinju da pričaju u mikrofon.

1998. godine sam napravio dokumentarac
o poslednjim sirotinjskim hotelima

u Boveriju na Menhetnu.

Ljudi su decenijama ostajali
u tim jeftinim hotelima.

Živeli su u kabinama
veličine zatvorske ćelije

prekrivenim žičanom preprekom

tako da ne možete da uskačete
iz jedne sobe u drugu.

Kasnije sam napisao knjigu o tim ljudima
sa fotografom Harvijem Vengom.

Sećam se da sam ušetao u hotel
sa ranom verzijom knjige

i pokazao jednom tipu njegovu stranicu.

Stajao je i u tišini zurio u nju,

zatim je zgrabio knjigu iz moje ruke

i počeo da trči niz dugačak uzani hodnik

držeći je iznad glave

i uzvikujući: "Ja postojim! Ja postojim!"

(Aplauz)

Na mnogo načina, "ja postojim" je postalo
poziv na akciju za Storikorps,

tu ludu ideju koju sam imao
pre desetinu godina.

Zamisao je bila
uzeti rad na dokumentarcima

i izvrnuti ga naopačke.

Tradicionalno, emitovani dokumentarci

su podrazumevali snimanje intervjua
da bi se stvorilo umetničko delo, zabavno

ili edukativno delo
koje će videti ili čuti veoma mnogo ljudi,

ali ja sam želeo da probam nešto

gde je intervju sam po sebi
svrha tog dela,

i da vidim da li možemo pružiti šansu
znatnom broju ljudi

da na taj način budu saslušani.

Tako smo pre 11 godina
u Grand Central Terminalu

napravili kabinu gde bilo ko može doći
da oda priznanje nekom drugom

intervjuišući ga o njegovom životu.

Kada dođete u tu kabinu, srećete
facilitatora koji vas uvodi unutra.

Sedite naspram, recimo, vašeg dede

blizu jednog sata i slušate i govorite.

Mnogi razmišljaju o tome na ovaj način:
kada bi ovo bio naš poslednji razgovor,

šta bih želeo da pitam i kažem ovoj osobi

koja mi toliko znači?

Po završetku ove sesije,
izlazite sa kopijom intervjua

a druga kopija odlazi
centru "American Folklife"

u Kongresnoj biblioteci

kako bi vaši čukun-čukun-čukununuci
mogli da jednog dana upoznaju vašeg dedu

kroz njegov glas i priču.

Tako smo otvorili ovu kabinu
na jednom od najprometnijih mesta na svetu

i pozvali ljude da obave
ovaj neverovatno intimni razgvor

sa drugim ljudskim bićem.

Nisam imao pojma da li će uspeti,
ali jeste i to od samog početka.

Ljudi su imali izuzetno poštovanje
prema ovom iskustvu,

i unutra su se odvijali
neverovatni razgovori.

Želim da vam pustim
jedan animirani odlomak

iz intervjua snimljenog u toj originalnoj
Grand Central kabini.

Ovo je 12-ogodišnji Džošua Litman
koji intervjuiše svoju majku Saru.

Džoš ima Aspergerov sindrom.

Kao što možda znate,
deca sa Aspergerom su izuzetno pametna

ali imaju teškoća na društvenom planu.

Obično imaju opsesije.

U Džošovom slučaju,
one su bile vezane za životinje,

i evo Džoša
kako priča sa svojom mamom Sarom

U Grand Centralu pre devet godina.

(Video) Džoš Litman:
Na skali od jedan do 10,

da li misliš da bi tvoj život
bio drugačiji bez životinja?

Sara Litman: Mislim da bi to bila osmica
bez životinja,

jer one dodaju toliko zadovoljstva životu.

DžL: Kako još misliš
da bi tvoj život bio drugačiji bez njih?

SL: Mogla bih da živim bez nekih
kao što su bubašvabe i zmije.

DžL: Pa, ja sam okej sa zmijama
ako nisu otrovnice

ili udavi ili tako nešto.

SL: Da, ja nisam
veliki obožavatelj zmija -

DžL: Ali bubašvaba je baš insekt
kojeg volimo da mrzimo.

SL: Da, stvarno jeste.

DžL: Da li si ikada pomislila
da se nećeš snaći sa svojim detetom?

SL: Sećam se kad si bio beba,
imao si stvarno teške kolike,

pa si samo plakao i plakao.

DžL: Šta je kolika?
SL: To je kada dobiješ bolove u stomaku

i samo vrištiš, recimo, četiri sata.

DžL: Čak i glasnije od Ejmi?

SL: Ti si bio prilično glasan,
ali Ejmi je bila piskavija.

DžL: Meni se čini
kao da svi više vole Ejmi,

kao da je ona savršeni mali anđeo.

SL: Pa, mogu da razumem zašto misliš
da ljudi više vole Ejmi,

a ne kažem da je to
zbog tvog Aspergerovog sindroma,

već zato što je za Ejmi
lakše da bude druželjubiva,

dok je to tebi teže,

ali ljudi koji izdvoje vreme
da te upoznaju, mnogo te vole.

DžL: Kao Ben ili Erik ili Karlos?
SL: Da -

DžL: Znači ja imam bolji kvalitet
prijatelja ali manji kvantitet? (Smeh)

SL: Ne bih da sudim o kvalitetu,
ali mislim -

DžL: Mislim, Ejmi je prvo volela Klaudiju,
onda je mrzela Klaudiju,

pa je volela Klaudiju,
pa je mrzela Klaudiju.

SL: To su bile neke ženske stvari, dušo.

Za tebe je važno da imaš
nekoliko veoma dobrih prijatelja,

i to je zapravo ono šta ti treba u životu.

DžL: Da li sam ispao sin
koga si želela kada sam se rodio?

Da li sam ispunio tvoja očekivanja?

SL: Premašio si moja očekivanja, dušo,

jer, istina, imamo fantazije
o tome kakvo će nam dete biti,

ali zbog tebe sam se toliko razvila
kao roditelj, jer ti razmišljaš -

DžL: Pa, ja sam te učinio roditeljem.

SL: Ti si me učinio roditeljem.
Dobro rečeno. (Smeh)

Ali i zato što ti razmišljaš drugačije

od onoga što se opisuje
u knjigama o roditeljstvu,

zaista sam morala da naučim
da razmišljam nekonvencionalno,

i to me je učinilo mnogo kreativnijom
kao roditelja i kao ličnost,

i zbog toga ću ti uvek biti zahvalna.

DžL: A to je pomoglo kad se Ejmi rodila?

SL: A to je pomoglo kad se Ejmi rodila,
ali ti si za mene izuzetno poseban

i toliko sam srećna što si moj sin.

(Aplauz)

Dejvid Isaj: Nakon što je ova priča
javno emitovana na radiju,

Džoš je primio stotine pisama

u kojima su mu govorili
kako je on neverovatno dete.

Njegova mama Sara ih je povezala u knjigu,

i kada bi Džoša zadirkivali u školi,
oni bi zajedno čitali pisma.

Samo želim da podelim
da su moja dva heroja

ovde večeras sa nama.

Sara Litman i njen sin Džoš,
koji je sada počasni student na koledžu.

(Aplauz)

Znate, mnogi govore o plakanju
kada čuju Storikorps priče,

a to nije zbog toga što su tužne.

Većina njih nije.

Mislim da je to zato što čuju
nešto autentično i čisto

u ovo vreme, kada je ponekad teško reći

šta je stvarno, a šta je reklama.

To je neka vrsta anti-rialiti televizije.

Niko ne dolazi u Storikorps da se obogati.

Niko ne dolazi da se proslavi.

To je jednostavno čin
velikodušnosti i ljubavi.

Mnogi od njih su samo obični ljudi
koji govore o životima

proživljenim sa dobrotom, hrabrošću,
pristojnošću i dostojanstvom,

i kada čujete takvu priču,

nekad se može činiti
kao da hodate po svetom tlu.

Dakle, ovaj eksperiment
u Grand Centralu je uspeo,

i proširili smo se po celoj zemlji.

Danas, više od 100 000 ljudi
u svih 50 država

u hiljadama gradova i gradića
širom Amerike

snimilo je Storikorps intervjue.

To je sada najveća ikada sakupljena
kolekcija ljudskih glasova.

(Aplauz)

Angažovali smo i obučili
stotine facilitatora

kako bi pomogli u vođenju ljudi
kroz ovo iskustvo.

Većina njih radi za Storikorps
godinu ili dve

putujući zemljom,
prikupljajući mudrost čovečanstva.

Oni to zovu svedočenjem,

i ako ih pitate,

svi facilitatori će vam reći
da je najvažnija stvar

koju su naučili
prisustvujući ovim intervjuima

ta da su ljudi u suštini dobri.

Mislim da biste za prvih nekoliko godina
Storikorpsa mogli pomisliti

da se tu dešava
nekakva pristrasnost u odabiru,

ali nakon desetina hiljada intervjua
sa svakojakim osobama

u svakom delu zemlje -

bogatima, siromašnima,
uzrasta od pet do 105 godina,

na 80 različitih jezika,
kroz ceo politički sprektrum -

morate pomisliti da su možda ovi ljudi
zaista na tragu nečega.

Takođe sam i toliko toga naučio
iz ovih intervjua.

Naučio sam o poeziji,
mudrosti i gracioznosti

koji se mogu naći u rečima ljudi oko nas

kada samo izdvojimo vreme da ih slušamo,

kao u ovom intervjuu

između službenika kladionice u Bruklinu
po imenu Deni Perasa

koji je doveo svoju ženu Eni u Storikorps
da bi govorio o svojoj ljubavi prema njoj.

(Audio) Deni Perasa: Vidiš,
stvar je u tome

što uvek osećam krivicu
kada ti kažem "volim te".

A govorim to tako često,
govorim ti to da bih te podsetio

da koliko god da sam nezgrapan,
to dolazi od mene.

To je kao da čujete prelepu pesmu
sa razbucanog starog radija,

i lepo je od vas
što čuvate taj radio u kući.

Eni Perasa: Ako nema poruke za mene
na kuhinjskom stolu,

pomislim da nešto nije u redu.

Pišeš mi ljubavna pisma svakog jutra.

DP: Pa, jedina stvar koja bi mogla
da pođe po zlu

bilo bi to da ne mogu
da nađem glupu olovku.

EP: Mojoj princezi:

Danas je vreme napolju izuzetno kišovito.

Zvaću te u 11:20 ujutru.

DP: To je romantična vremenska prognoza.

EP: I volim te. Volim te. Volim te.

DP: Kada je čovek srećno oženjen,
šta god da se desi na poslu,

šta god da se dogodi tokom ostatka dana,

uvek postoji utočište kada dođe kući,

postoji ta svest o tome
da znate da možete zagrliti nekoga

a da vas ta osoba neće odgurnuti
i reći: "Sklanjaj ruke s mene."

Biti u braku je kao da imate
televizor u boji.

Ne želite da se ikada više vratite
na crno-beli.

(Smeh)

DI: Deni je visok oko metar i po

sa ukrštenim očima i izbačenim zubom,

ali Deni Perasa ima više romantike
u svom malom prstu

nego svi glavni muškarci Holivuda zajedno.

Šta sam još naučio?

Naučio sam
o gotovo nezamislivom kapacitetu

ljudskog duha da oprosti.

Naučio sam o otpornosti i o snazi.

Kao u intervjuu
sa Ošeom Izrael i Meri Džonson.

Kada je Ošej bio tinejdžer,
ubio je Merinog sina jedinca,

Laramiuna Birda, u okršaju bandi.

Desetak godina kasnije,
Meri je otišla u zatvor

da upozna Ošea i otkrije ko je ta osoba

koja je oduzela život njenom sinu.

Polako i izvanredno,
postali su prijatelji,

a kada je on konačno pušten iz zatvora,

Ošej se doselio u kuću do Meri.

Ovo je samo kraći odlomak
razgovora koji su vodili

ubrzo nakon što je Ošej oslobođen.

(Audio) Meri Džonson: Moj biološki sin
više nije ovde.

Nisam ga videla kako diplomira,
a sada ti ideš na fakultet.

Imaću priliku da vidim tebe
kako diplomiraš.

Nisam ga videla kako se ženi.

Nadam se da ću jednoga dana
to moći da doživim sa tobom.

Ošej Izrael: Samo kada te čujem
kako govoriš te stvari

i kada si na takav način
prisutna u mom životu, to me motiviše.

Motiviše me da se potrudim
da ostanem na pravom putu.

Još uvek veruješ u mene,

a činjenica da to možeš
uprkos bolu koji sam ti izazvao,

to je neverovatno.

MDž: Znam da nije laka stvar to što možemo
da zajedno podelimo našu priču,

čak i dok sada sedimo ovde
i gledamo jedno drugo.

Znam da to nije lako,
zato ti se divim što ovo možeš.

OI: Volim te, gospođo.
MDž: I ja tebe volim, sine.

(Aplauz)

DI: I bezbroj puta sam se podsetio
hrabrosti i dobrote ljudi

i kako se svod istorije
zaista savija ka pravdi.

Kao u priči Aleksise Martinez,
koja je rođena kao Artur Martinez,

u naselju Herold Ikis u Čikagu.

U intervjuu,
ona priča sa svojom ćerkom Lesli

o priključivanju bandi
kada je bila mladić,

i kasnije u životu, o prelaženju u ženu,
što je oduvek trebalo da bude.

Ovo su Aleksis i njena ćerka Lesli.

(Audio) Aleksis Martinez:
Jedna od najtežih stvari za mene je bila

to što sam uvek bila uplašena
da mi neće biti dopušteno

da budem deo života mojih unuka,

a vi ste to uklonili u potpunosti,

ti i tvoj muž.

Jedan od plodova toga
je moj odnos sa unukama.

Ponekad se svađajaju
oko toga da li sam on ili ona.

Lesli Martinez: Ali su slobodne
da pričaju o tome.

AM: Slobodne su da pričaju o tome,
ali to je čudo za mene.

LM: Ne moraš da se izvinjavaš.
Ne moraš da ideš na prstima.

Nećemo te odbaciti,
i to je nešto što sam uvek

želela da znaš, da te volimo.

AM: Znaš, živim svaki dan sa ovim.

Šetam ulicama kao žena
i zaista sam u miru sa tim ko sam.

Mislim, volela bih
možda da imam mekši glas,

ali sada šetam u ljubavi
i nastojim da živim tako svakog dana.

DI: Sada šetam u ljubavi.

Reći ću vam tajnu o Storikorpsu.

Treba hrabrosti za ove razgovore.

Storikorps se obraća našoj smrtnosti.

Učesnici znaju da će se ovaj snimak
slušati dugo nakon što njih ne bude bilo.

Postoji doktor staračkog doma
po imenu Ajra Bajok

koji je sarađivao sa nama
na snimanju intervjua

sa ljudima koji umiru.

Napisao je knjigu pod nazivom
"Četiri stvari koje su najbitnije"

o četiri stvari koje želite da kažete
najvažnijim ljudima u vašem životu

pre nego što oni ili vi umrete:

hvala, volim te,

oprosti mi, opraštam ti.

To su takoreći najsnažnije reči
koje možemo reći jedni drugima,

a to je često ono što se događa
u kabini Storikorpa.

To je prilika da imate osećaj završnice
sa nekim do koga vam je stalo -

bez kajanja, bez neizgovorenih reči.

A to je teško
i za to je potrebna hrabrost,

ali zbog toga živimo, zar ne?

Dakle, TED nagrada.

Kada sam se prvi put čuo
sa TEDom i Krisom pre nekoliko meseci

u vezi sa mogućnošću za nagradu,
bio sam potpuno oboren s nogu.

Zatražili su mi da smislim
vrlo kratku želju za čovečanstvo,

ne više od 50 reči.

Razmislio sam o tome, napisao 50 reči,

i nekoliko nedelja kasnije,
Kris je nazvao i rekao: "Samo napred."

I evo moje želje:

da ćete nam pomoći

da uzmemo sve što smo naučili
kroz Storikorps

i donesemo to svetu

tako da bilo ko bilo gde
može lako snimiti značajan intervju

sa drugom osobom
koji će zatim biti arhiviran za istoriju.

Kako ćemo to učiniti? Ovim.

Ubrzano se krećemo ka budućnosti
u kojoj će svi na svetu

imati pristup ovome,

a to ima moći koje ja nikad nisam mogao
ni da zamislim pre 11 godina

kada sam osnovao Storikorps.

Ima mikrofon,

može da vam kaže
kako da obavite neke stvari,

može da šalje audio fajlove.

To su ključni sastojci.

Dakle prvi deo želje je već u toku.

Tokom proteklih par meseci,

tim Storikorpsa užurbano radi

na stvaranju aplikacije
koja će izneti Storikorps iz naših kabina

tako da ga može doživeti
bilo ko, bilo gde, bilo kada.

Setite se, Storikorps je uvek bio
između dvoje ljudi i facilitatora

koji im pomaže da snime razgovor,
koji je sačuvan zauvek,

ali u ovom trenutku,

puštamo javnu beta verziju
Storikorps aplikacije.

Aplikacija je digitalni facilitator
koji vas vodi

kroz Storikorps proces intervjuisanja,

pomaže vam da odaberete pitanja,

daje vam sve savete koji su vam potrebni

da snimite značajan Storikorps intervju,

i zatim ga jednim dodirom pošaljete
našoj arhivi u Kongresnoj biblioteci.

To je lak deo, tehnologija.

Pravi izazov je na vama:

da uzmete ovu alatku
i otkrijete kako je možemo upotrebiti

širom Amerike i širom sveta,

tako da umesto da snimamo
hiljade Storikorps intervjua godišnje,

mogli bismo eventualno snimiti
desetine hiljada

ili stotine hiljada

ili možda čak i više.

Zamislite, na primer,
nacionalni domaći zadatak

u kome bi svaki srednjoškolac širom zemlje
koji izučava istoriju SAD-a

snimio intervju sa starijom osobom
na Dan zahvalnosti,

tako da bi za samo jedan vikend

bila zabeležena čitava generacija
američkih života i iskustava.

(Aplauz)

Ili zamislite majke na suprotstavljenim
stranama konflikta negde na svetu

kako sede, ne da bi pričale o tom kofliktu

već da bi otkrile ko su one kao ljudi,

i time počele da grade veze poverenja;

ili da jednog dana
postane tradicija širom sveta

da ljudima bude iskazana počast
Storikorps intervjuom

na njihov 75. rođendan;

ili da ljudi u vašoj zajednici

odlaze u staračke domove ili bolnice
ili skloništa beskućnika ili čak zatvore

naoružani ovom aplikacijom
da odaju priznanje ljudima

koji su se najmanje čuli u ovom društvu
i pitaju ih ko su oni,

šta su naučili u životu,
i kako žele da budu upamćeni.

(Aplauz)

Pre deset godina, snimio sam
Storikorps intervju sa svojim tatom

koji je bio psihijatar
i postao poznati gej aktivista.

Ovo je naša slika na tom intervjuu.

Nikada nisam razmišljao o tom snimku
do pre nekoliko godina,

kada je mom tati, koji je izgledao
kao da je savršenog zdravlja

i još uvek je viđao pacijente
40 sati nedeljno,

dijagnostikovan rak.

Preminuo je vrlo iznenadno
nekoliko dana kasnije.

Bio je 28 jun 2012. godine,

godišnjica Stounvolske pobune.

Slušao sam taj intervju
prvi put u tri ujutru

dana kada je umro.

Imam par dece kod kuće,

i znao sam da će jedini način
na koji će oni upoznati ovu osobu,

koja je bila tako istaknuta figura
u mom životu, biti kroz ovu sesiju.

Mislio sam da ne mogu da verujem
u Storikorps dublje nego što jesam,

ali u tom trenutku

sam potpuno i celim telom pojmio
značaj pravljenja ovih snimaka.

Svakoga dana, ljudi mi prilaze

i govore: "Voleo bih da sam intervjuisao
svog oca ili baku ili brata,

ali sam čekao predugo.

Niko više ne mora da čeka.

U ovom trenutku,

kada je toliko toga u načinu
naše komunikacije prolazno i nevažno,

pridružite nam se u stvaranju
ovog digitalnog arhiva

razgovora koji su trajni i važni.

Pomozite nam da napravimo ovaj poklon
za našu decu,

ovo svedočanstvo onoga što jesmo
kao ljudska bića.

Nadam se da ćete nam pomoći
da ostvarimo ovu želju.

Intervjuišite člana porodice,
prijatelja ili čak i nekog nepoznatog.

Zajedno možemo stvoriti
arhiv mudrosti čovečanstva,

i možda ćemo time

naučiti da malo više slušamo,
a malo manje vičemo.

Možda će nas ovi razgovori podsetiti
na to šta je zaista važno.

I možda, samo možda,

će nam pomoći da prepoznamo
tu jednostavnu istinu

da svaki život, svi do jednog,

znače podjednako i beskrajno.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)

Hvala. Hvala.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)