Šta ljudi iz Amazonije znaju, a vi ne znate

"Najznačajnija i najugroženija vrsta u kišnoj šumi Amazonije nije jaguar ili orao harpija", kaže Mark Plotkin, "To su izolovana i nekontaktirana plemena". U energičnom i otrežnjujućem govoru, ovaj etnobotaničar nas vodi u svet šumskih urođeničkih plemena i neverovatnih lekovitih biljaka koje njihovi šamani koriste za lečenje. On ističe izazove i opasnosti koji im prete - kao i njihovu mudrost - i podstiče nas da zaštitimo njihovu nezamenljivu riznicu znanja.

Ja sam etnobotaničar.

To je naučnik koji radi
u tropskim prašumama

da bi zabeležio kako
ljudi koriste lokalne biljke.

Ovo radim već jako dugo;

i želim da vam kažem,

ti ljudi poznaju te šume
i ta medicinska blaga

bolje nego što ćemo ih mi ikada poznavati.

Ali isto tako, ove kulture,

ove urođeničke kulture,

nestaju mnogo brže od samih šuma.

Najznačajnija i najugroženija vrsta

u prašumi Amazonije

nije jaguar,

nije orao harpija,

već su to izolovana
i nekontaktirana plemena.

Pre četiri godine sam povredio stopalo
u nezgodi tokom planinarenja

i otišao sam kod lekara.

Prepisala mi je grejanje,

prepisala mi je hlađenje, aspirin,

opioidne analgetike,
lekove protiv upala,

injekcije kortizona.

Nije dalo rezultate.

Nekoliko meseci kasnije,

bio sam na severoistoku Amazona.

Ušao sam u selo

i šaman mi je rekao: "Ti hramlješ."

To neću zaboraviti dok sam živ.

Pogledao me je i rekao:

"Izuj cipelu i daj mi svoju mačetu."

(Smeh)

Otišao je do palme

i odsekao paprat,

bacio ju je u vatru,

stavio na moje stopalo,

ubacio u lonac vode,

i dao mi da popijem čaj.

Bol se nije pojavljivala sedam meseci.

Kada se vratila, ponovo sam otišao
da vidim šamana.

Pružio mi je isti tretman

i od tada sam, već tri godine, izlečen.

Kod koga biste se vi radije lečili?

(Aplauz)

Ipak, da ne bude zabune -
zapadnjačka medicina

je najuspešniji sistem lečenja
ikada izmišljen,

ali je i pun rupa.

Gde je lek protiv raka dojke?

Gde je lek protiv šizofrenije?

Gde je lek protiv želudačnog refluksa?

Gde je lek protiv nesanice?

Činjenica je da ovi ljudi

mogu ponekad, ponekad, ponekad

da izleče stvari koje mi ne možemo.

Ovde vidite vrača u severoistočnom Amazonu

kako leči lajšmanijazu,

vrlo opasnu protozoalnu bolest

od koje boluje 12 miliona ljudi
širom sveta.

Zapadnjački način lečenja su
injekcije antimona.

One su bolne, skupe,

i najverovatnije loše po vaše srce;

to je teški metal.

Ovaj čovek je leči pomoću tri biljke
iz prašume Amazona.

Ovo je magična žaba.

Moj kolega, pokojni
čuveni Loren Mekintajer,

koji je otkrio jezero izvorište Amazona,

lagunu Mekintajer u peruanskim Andima,

bio je izgubljen na granici
Perua i Brazila pre oko 30 godina.

Spasila ga je grupa
izolovanih Macez Indijanaca.

Dali su mu znak da ih prati
u šumu, što je on i učinio.

Oni su tamo izvadili
korpe od palminog lišća.

Izvadili su te zelene sapo žabe -

to su veliki stvorovi, ovoliki -

i počeli su da ih ližu.

Ispostavilo se da su one
vrlo halucinogene.

Mekintajer je pisao o tome, i to je
pročitao urednik časopisa Haj Tajms.

VIdite da etnobotaničari imaju prijatelje
u raznim neobičnim kulturama.

Ovaj momak je odlučio da se spusti
do Amazona i da ovo proba,

to jest da lizne,
što je i uradio, i napisao je:

"Pritisak mi je probio plafon,

izgubio sam punu kontrolu
nad svojim telesnim funkcijama,

onesvestio sam se i pao kao mrtav,

probudio sam se
u ležaljci šest sati kasnije,

i osećao se kao Bog naredna dva dana."

(Smeh)

Hemičar iz Italije
je ovo pročitao i rekao:

"Nisam baš zainteresovan za
teološke aspekte zelene sapo žabe.

Ali šta je to sa promenom pritiska?"

To je italijanski hemičar

koji radi na novom načinu lečenja
visokog pritiska

baziranog na peptidima
u koži zelene sapo žabe,

a drugi naučnici traže lek

protiv zlatnog stafilokoka,
koji je otporan na lekove.

Biće paradoks ukoliko se ovi
izolovani Indijanci i njihova magična žaba

pokažu kao jedan od lekova.

Ovo je Ajauaska šaman

u severozapadnom Amazonu,
usred jahe ceremonije.

Poveo sam ga u Los Anđeles da
upozna službenika fondacije

koja sakuplja novac za
očuvanje njihove kulture.

Taj čovek je pogledao vrača, i rekao:

"TI nisi išao na
medicinski fakultet, zar ne?"

Šaman je odgovorio: "Ne, nisam".

On je rekao: "Pa šta onda možeš
da znaš o lečenju?"

Šaman ga je pogledao i rekao:

"Znaš šta? Ukoliko se inficiraš,
idi kod lekara.

Ali mnoge ljudske patnje su bolesti
srca, uma i duha.

Zapadna medicina im
ne može ništa. Ja ih lečim."

(Aplauz)

Ali nije sve bajno u učenju
o novim lekovima od prirode.

Ovo je zmija otrovnica iz Brazila,

čiji otrov je izučavan ovde
na Univerzitetu u Sao Paulu.

On je kasnije razvijen u AKE inhibitore.

To je prvoklasni lek protiv hipertenzije.

Hipertenzija je uzrok preko 10 procenata

svih smrtnih slučajeva na svetu danas.

Ovo je industrija vredna
4 milijarde dolara

zasnovana na otrovu brazilske zmije,

a Brazilci nisu dobili ni dinara.

Ovo nije prihvatljiv način poslovanja.

Tropske prašume su nazvane najvećim
izrazom života na zemlji.

U Surinamu postoji
izreka koju veoma volim:

"Prašume sadrže odgovore
na pitanja koja tek treba da postavimo."

Ali, kao što znate,
ona vrlo brzo nestaje -

ovde u Brazilu, u Amazonu,

širom sveta.

Ovu fotografiju sam snimio iz malog aviona

leteći iznad istočne granice
rezervata urođenika Šingu

u državi Mato Groso koja je odavde
u pravcu severozapada.

U gornjem delu fotografije

vidite gde Indijanci žive.

Linija u sredini

je istočna granica rezervata.

Gornja polovina - Indijanci,
donja polovina - belci.

Gornja polovina - čudesni lekovi,

donja polovina -
samo nekoliko žgoljavih krava.

Gornja polovina - ugljenik
vezan u šumi gde mu je i mesto,

donja polovina - ugljenik u atmosferi

gde pokreće promenu klime.

Zapravo, drugi po redu uzročnik

oslobađanja ugljenika u atmosferu

je uništavanje šuma.

Ali kada govorimo o uništavanju,

važno je da imamo na umu

da je Amazon najmoćniji od svih predela.

To je mesto lepote i čuda.

Najveći mravojed na svetu

živi u tropskoj prašumi,

teži 40 kg.

Tarantula golijat, koja jede ptice

je najveći pauk na svetu.

I ona se nalazi u Amazonu.

Raspon krila orla harpije je preko 2m.

I crni kajman -

ovi monstrumi teže više od pola tone.

Poznati su kao ljudožderi.

Anakonda, najveća zmija,

kapibara, najveći glodar.

Primerak odavde, iz Brazila,

težio je 91 kg.

Hajde da posetimo mesto
na kome žive ova stvorenja,

severoistočni Amazon,

dom plemena Akurijo.

Nekontaktirani narodi imaju
mističnu i iskonsku ulogu

u našoj mašti.

Ovo su ljudi koji
najbolje poznaju prirodu.

Ovo su ljudi koji zaista žive

u potpunoj harmoniji sa prirodom.

Po našim merilima, neki bi ove ljude
odbacili kao primitivne.

"Oni ne umeju da zapale vatru,

ili nisu umeli kada su
prvi put kontaktirani".

Ali oni poznaju šumu daleko bolje od nas.

Akurijosi imaju 35 reči za med.

i drugi Indijanci im se dive

kao pravim gospodarima
"Smaragdnog carstva".

Ovde vidite lice mog prijatelja Ponea.

Kada sam kao tinejdžer glasno slušao

Rolingstonse u Nju Orleansu,
mom rodnom gradu,

Pone je bio šumski nomad,

lutao je džunglama severoistočnog Amazona

u maloj grupi, tražeći divljač,

tražeći lekovite biljke,

tražeći ženu

u drugim malim nomadskim grupama.

Ali, ljudi poput njega

koji znaju stvari koje mi ne znamo,

imaju puno toga da nas nauče.

Ipak, ukoliko odete u amazonsku šumu,
u njenom većem delu

nema urođeničkih naroda.

Ovo ćete pronaći:

izrezbarene stene koje su
urođenički narodi,

nekontaktirani narodi koristili
da naoštre kamenu sekiru.

Ove kulture koje su nekada plesale,

vodile ljubav, pevale bogovima,

obožavale šumu,

sve što je ostalo su ovi otisci u steni,
kao što ovde možete da vidite.

Hajde da se preselimo u zapadni Amazon,

koji je pravi epicentar
izolovanih naroda.

Svaka od ovih tački predstavlja

malo, nekontaktirano pleme,

i današnje veliko otrkiće je da verujemo
da postoji 14 ili 15 izolovanih grupa

samo u kolumbijskom Amazonu.

Zašto su ovi ljudi izolovani?

Oni znaju da mi postojimo, znaju
da postoji spoljni svet.

Ovo je oblik otpora.

Oni su odabrali da ostanu izolovani,

i mislim da je njihovo ljudsko pravo
da tako i ostane.

Zašto su ovo plemena
koja se kriju od čoveka?

Evo zašto.

Očigledno, nešto od ovoga je počelo 1492.

Ali krajem prošlog veka

postojala je trgovina gumom.

Potražnja za prirodnom gumom

iz Amazona

pokrenula je botaničku groznicu,
ekvivalentnu zlatnoj groznici.

Guma za gume za bicikle,

guma za automobilske gume,

guma za cepeline.

To je bila mahnita trka
da se dođe do te gume,

i čovek sa leve strane, Hulio Arana,

je jedan od pravih negativaca
u ovoj priči.

Njegovi ljudi, njegovo preduzeće,

i slična preduzeća

su ubijala, masakrirala,
mučila i kasapila Indijance

poput Vitotosa koje vidite
na desnoj strani slajda.

Čak i danas, kada ljudi izlaze iz šume,

priča retko ima srećan kraj.

Ovo su Nukaki. Oni su
kontaktirani '80-ih godina.

Tokom jedne godine,
svi stariji od 40 godina su umrli.

I setite se, ovo su društva bez pisma.

Stari ljudi su biblioteke.

Svaki put kada šaman umre

kao da je izgorela biblioteka.

Oni su oterani sa svoje zemlje.

Trgovci drogom su preuzeli zemlju Nukaka,

a Nukaki žive kao prosjaci

u javnim parkovima istočne Kolumbije.

Od zemlje Nukaka, želim
da vas povedem na jugozapad

do najzanosnijeg predela na svetu:

Nacionalnog parka Čiribiketi.

On je bio okružen
sa tri izolovana plemena

i zahvaljujući kolumbijskoj vladi
i kolumbijskim kolegama

sada je proširen.

Veći je od države Merilend.

On je riznica botaničke raznovrsnosti.

Prvi put ga je botanički istraživao 1943.

moj mentor Ričard Šultiz,

koji se vidi ovde na vrhu planine Bel,

svete planine Karihonasa.

I dopustite da vam pokažem
kako izgleda danas.

Leteći iznad Čiribiketa,

shvatite da su ovi izgubljeni
planinski svetovi i dalje izgubljeni.

Nijedan naučnik nije bio na njihovom vrhu.

Zapravo, niko nije bio na vrhu planine Bel

od Šultiza 1943.

I završićemo ovde sa planinom Bel

ka istoku ovog snimka.

Da vam pokažem kako izgleda danas.

Ovo ne samo da je riznica
botaničke raznovrsnosti,

ne samo da je dom
za tri izolovana plemena,

već je i najveća riznica

prekolumbijske umetnosti na svetu:

preko 200.000 slika.

Holandski naučnik Tomas van der Hamen

ju je nazvao Sikstinskom kapelom
amazonske prašume.

Ali krenimo od Čiribiketija dole
prema jugoistoku

ponovo u kolumbijski Amazon.

Setite se, kolumbijski Amazon
je veći od Nove Engleske.

Amazonija je velika šuma

i Brazilu pripada njen veliki deo,

ali ne sva.

Krećući se dole do
ova dva nacionalna parka

Kauinari i Pure

u kolumbijskom Amazonu -

to na desnoj strani je
granica sa Brazilom -

su dom za nekoliko grupa

izolovanih i nekontaktiranih naroda.

Izvežbano oko može da vidi krovove

ovih malokasa, tih dugačkih kuća,

i da vidi kulturnu raznolikost.

Ovo su, zapravo, različita plemena.

Iako ovako izolovana,

dopustite da vam pokažem kako
u njih ulazi spoljni svet.

Ovde vidimo pojačanu
trgovinu i saobraćaj u Putumaju.

Sa stišavanjem građanskog rata
u Kolumbiji,

spoljni svet je počeo da se pojavljuje.

Na severu, imamo ilegalne rudnike zlata,

kao i sa istoka, iz Brazila.

Postoji povećan lov i ribolov
u komercijalne svrhe.

Na jugu vidimo ilegalnu seču šume,

a međunarodni trgovci drogom
pokušavaju da prođu kroz park

i stignu do Brazila.

Zbog ovoga u prošlosti
niste smeli da se petljate

sa izolovanim Indijancima.

I ukoliko vam se čini
da ova fotografija nije izoštrena

zato što je snimljena u žurbi,
evo razloga.

(Smeh)

Ovo izgleda kao - (Aplauz)

Ovo izgleda kao hangar
u brazilskom Amazonu.

Ovo je umetnička izložba
u Havani, na Kubi.

Grupa se zove Los Karpinteros.

Ovo je njihovo shvatanje
razloga zbog kojih

ne treba da se petljate sa
nekontakiranim Indijancima.

Ali svet se menja.

Ovo su Maško-Pirosi
na granici Brazila i Perua

koji su se našli van džungle

jer su ih suštinski izbacili

međunarodni trgovci drogom i drvoseče.

A u Peruu, na delu je jako opasan posao.

Zove se ljudski safari.

Oni vas dovedu do izolovanih grupa
kako biste ih fotografisali.

Naravno, kada im date odeću i oruđa

takođe im prenesete i bolesti.

Mi ovo nazivamo "neljudskim safarijima".

Ovo su ponovo Indijanci na granici Perua,

koji su preplavljeni letovima
koje finansiraju misionari.

Oni hoće da dođu do njih
i preobrate ih u hrišćane.

Znamo kako se to završava.

Šta može da se učini?

Da se uvede tehnologija
među kontaktirana plemena,

ne među izolovana plemena,

i to na kulturološki delikatan način.

Ovo je savršen spoj
drevne šamanske mudrosti

i tehnologije 21. veka.

Ovo smo do sada uradili
sa preko 30 plemena,

mapirali smo,
i sproveli i povećali zaštitu

preko 70 miliona hektara
prašume njihovih predaka.

(Aplauz)

Tako ovo dopušta Indijancima
da preuzmu kontrolu

nad sudbinom njihove kulture i okruženja.

Oni tada postavljaju i stražarnice

kako bi držali podalje strance.

Ovo su Indijanci, obučeni kao
urođenički čuvari parka,

koji obilaze granice

i drže spoljašnji svet
na bezbednoj distanci.

Ovo je slika stvarnog kontakta.

Ovo su Čitonaua Indijanci

na granici Brazila i Perua.

Oni su izašli iz džungle

tražeći pomoć.

Na njih su pucali,

njihove dugačke kuće malokas su paljene.

Neki od njih su masakrirani.

Korišćenje automatskog oružja radi
pokolja nekontaktiranih naroda

je najpodlije i najodvratnije
kršenje ljudskih prava

danas na našoj planeti
i to mora da se zaustavi.

(Aplauz)

Dozvolite da završim sledećim rečima:

ovaj posao može biti blagotvoran za dušu,

ali je težak i može biti opasan.

Dvojica mojih kolega su nedavno preminula

u padu malog aviona.

Oni su služili šumi

kako bi zaštitili nekontaktirana plemena.

Tako da je pitanje, za kraj,

šta nas čeka u budućnosti.

Ovo je narod Uraj u Brazilu.

Šta njih čeka u budućnosti,

i šta čeka nas?

Hajde da razmišljamo drugačije.

Hajde da poboljšamo svet.

Ukoliko će klima da se promeni,

hajde da imamo klimu koja se
menja nabolje, a ne nagore.

Hajde da živimo na planeti

punoj bujne vegetacije

u kojoj izolovani narodi

mogu da ostanu u izolaciji,

mogu da očuvaju tu misteriju

i to znanje

ako tako odluče.

Hajde da živimo u svetu

gde šamani žive u ovim šumama

i leče sebe i nas

tim mističnim biljkama

i svetim žabama.

Još jednom hvala.

(Aplauz)