Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 
Pol Krugman, napisao je:

"Produktivnost nije sve,
ali na duže staze,

ona je skoro sve."

Dakle, ovo je ozbiljno.

Nema toliko mnogo stvari na svetu
koje su "skoro sve".

Produktivnost je glavni pokretač
prosperiteta u društvu.

Dakle, imamo problem.

U najvećim evropskim ekonomijama,

produktivnost je rasla 
pet procenata godišnje

50-ih, 60-ih i početkom 70-ih godina.

Od '73. do '83. - tri procenta godišnje.

Od '83. do '95. - dva procenta godišnje.

Od 1995. - manje od jednog
procenta godišnje.

Statistika je ista u Japanu.

Statistika je ista u SAD,

uprkos kratkotrajnom skoku pre 15 godina,

i uprkos svim tehnološkim inovacijama

koje nas okružuju: internet, informacije,

nove informacione
i komunikacione tehnologije.

Kada produktivnost raste
tri procenta godišnje,

duplira se životni standard
svake generacije.

Svaka generacija je dva puta bogatija
od generacije svojih roditelja.

Ali kada raste jedan procenat godišnje,

potrebne su tri generacije 
da bi se udvostručio životni standard.

Tokom ovog procesa, mnogi ljudi
će biti siromašniji od svojih roditelja.

Imaće manje svega:

manje krovove,
ili ih možda uopšte neće imati,

manje dostupno obrazovanje,
manje vitamina, antibiotika, vakcina -

svega.

Pomislite na sve probleme
sa kojima se trenutno suočavamo.

Sve.

Postoji šansa da su nastali
zbog krize produktivnosti.

Odakle ova kriza?

Jer su osnovni 
principi efikasnosti -

efikasnost u organizacijama,
u upravljanju -

postali kontraproduktivni
za ljudske napore.

Svuda u javnim ustanovama -
u kompanijama, u načinu na koji radimo,

na koji izvodimo promene, investiramo -
pokušajte da naučite da radite bolje.

Uzmimo sveto trojstvo efikasnosti:

jasnoća, merenje, odgovornost.

One ljudski napor izbacuju iz koloseka.

Postoje dva načina da se tome pristupi, 
da se dokaže.

Jedan, onaj koji ja više volim,

jeste neumoljiv, elegantan, zgodan -
matematika.

Ali bi puna matematička verzija potrajala,

pa evo drugog.

A to je da pogledamo štafetnu trku.

To je ono što ćemo danas uraditi.

To je življi, vizuelniji i takođe,
brži način - to je trka.

Nadajmo se da je brže.

(Smeh)

Finale svetskog šampionata za žene.

Osam timova u finalu.

Najbrži tim je američki tim.

Oni imaju najbrže žene na svetu.

One su favoriti za pobedu.

Naročito ako ih uporedite 
sa nekim prosečnim timom,

na primer francuskim,

(Smeh)

na osnovu njihovih najboljih rezultata
u trci na 100 metara,

ako saberete pojedinačna vremena
američkih trkačica,

one stižu na cilj 3,2 metra 
pre francuskog tima.

A ove godine, američki tim 
je u odličnoj formi.

Na osnovu njihovih najboljih rezultata 
ove godine,

one stižu 6,4 metra pre francuskog tima,

na osnovu podataka.

Pogledaćemo trku.

U jednom momentu videćete, pred kraj,

da je Tori Edvards, 
četvrta američka trkačica, u prednosti.

To ne iznenađuje - ove godine je osvojila 
zlatnu medalju u trci na 100 metara.

I uzgred, Kristi Gejns, 
druga trkačica u američkom timu,

je najbrža žena na svetu.

Dakle, na svetu ima 3,5 milijarde žena.

Gde su dve najbrže? 
U američkom timu.

A ni druge dve trkačice 
u američkom timu nisu loše.

(Smeh)

Dakle, jasno je, američki tim 
je pobedio u ratu talenata.

Ali iza, prosečni tim 
pokušava da ih sustigne.

Hajde da pogledamo trku.

(Video: Francuski komentatori
prenose trku)

(Video: Prenos trke se završava)

Iv Morio: Pa šta se desilo?

Najbrži tim nije pobedio,
pobedio je sporiji.

Uzgred, nadam se da cenite

moje istorijsko istraživanje kako bih
francuskinje prikazao u dobrom svetlu.

(Smeh)

Ali hajde da ne preterujemo,
nije to arheologija.

(Smeh)

Ali zašto?

Zbog saradnje.

Kada čujete ovu rečenicu:

"Zahvaljujući saradnji, celina vredi više 
nego zbir njenih delova."

To nije poezija,
to nije filozofija.

To je matematika.

Oni koji nose štafetu su sporiji,

ali je njihova štafeta brža.

Čudo saradnje:

umnožava energiju, razumevanje
u ljudskim naporima.

Ona je suština ljudskih napora:

kako radimo zajedno, kako svačiji trud 
doprinosti trudu onog drugog.

Sarađujući možemo uraditi više sa manje.

Šta se dogodi sa saradnjom 
kada se sveti gral -

sveto trojstvo, čak -

jasnoća, merenje, odgovornost -

pojavi?

Jasnoća.

Izveštaji menadžmenta su puni žalbi 
na nedostatak jasnoće.

Revizije usaglašenosti,
dijagnoze konsultanata.

Potrebno nam je više jasnoće, 
moramo razjasniti uloge, procese.

To je kao kada bi trkači u timu rekli:

"Da razjasnimo - gde tačno 
moja uloga počinje, a gde se završava?

Da li treba da trčim 
95 metara, 96, 97 ... ?"

Važno je, budimo jasni.

Ako kažete 97 metara, nakon 97 metara,

ljudi će ispustiti štafetu,
bilo da ima nekog da je prihvati ili ne.

Odgovornost.

Stalno pokušavamo da stavimo odgovornost

u nečije ruke.

Ko je odgovoran za ovaj proces?

Treba nam neko odgovoran za ovaj proces.

Dakle, u štafetnoj trci, 
pošto je dodavanje štafete važno,

potreban nam je neko ko je
jasno odgovoran za dodavanje štafete.

Pa između svakog trkača,

sada ćemo imati 
novog posvećenog sportistu,

jasno posvećenog uzimanju 
štafete od jednog trkača

i dodavanju sledećem.

I imaćemo najmanje dvoje takvih.

Pa, hoćemo li, u tom slučaju, 
pobediti u trci?

To ne znam, ali je sigurno

da bismo imali jasno razgraničenje,

jasnu liniju odgovornosti.

Znaćemo koga da krivimo.

Ali nikada nećemo pobediti u trci.

Ako bolje razmislite,
više pažnje posvećujemo tome

da znamo koga da okrivimo 
u slučaju neuspeha,

nego stvaranju uslova za uspeh.

Sva ljudska pamet uložena 
u stvaranje organizacija -

urbanih struktura,
sistema za procesuiranje -

šta je pravi cilj?

Da imamo krivca u slučaju neuspeha.

Stvaramo organizacije podložne neuspehu,

ali na usaglašen način,

sa nekim ko je jasno odgovoran
kad ne uspemo.

I prilično smo uspešni u tome -
u neuspehu.

Merenje.

Ono što se meri,
biva urađeno.

Vidite, da biste dodali štafetu, 
morate to uraditi u pravom momentu,

u pravu ruku, pravom brzinom.

Da biste uspeli, morate usmeriti
energiju u svoju ruku.

Energija u vašoj ruci, 
neće biti u vašim nogama.

Ona će ići na štetu vaše merljive brzine.

Morate viknuti dovoljno rano 
sledećem trkaču

kada ćete dodati štafetu,
da signalizirate svoj dolazak,

da bi sledeći trkač mogao 
da se pripremi, da predvidi.

I morate vikati glasno.

Ali krv, energija 
koja će vam biti u grlu,

neće vam biti u nogama.

Jer znate, ima osmoro ljudi
koji viču u isto vreme.

Zato morate prepoznati glas svog kolege.

Ne možete reći: "Jesi li to ti?"

Prekasno!

(Smeh)

A sad, hajde da pogledamo trku 
na usporenom snimku,

i koncentrišemo se na treću trkačicu.

Pogledajte gde usmerava svoje napore,

svoju energiju, svoju pažnju.

Ne sve u svoje noge - 
to bi bilo sjajno za njenu brzinu -

već i u svoje grlo, ruku, oko, mozak.

To čini razliku u čijim nogama?

U nogama sledeće trkačice.

Ali kada sledeća trkačica trči super brzo,

je li to zato što je uložila super napor,

ili zbog načina na koji joj je 
treća trkačica predala štafetu?

Ne postoji na svetu sistem merenja
koji će nam dati odgovor na to pitanje.

I ako nagrađujemo ljude 
na osnovu njihovog merljivog učinka,

oni će svoju energiju, 
pažnju, krv, usmeriti

ka onom što se može meriti - u svoje noge.

A štafeta će pasti i usporiti.

Saradnja ne predstavlja super napor,

već način na koji raspoređujemo napor.

Ona predstavlja rizik,

jer se žrtvuje krajnja zaštita

koju garantuje objektivno merljiv
pojedinačni učinak.

Ona predstavlja super razliku 
u učinku drugih,

sa kojima nas porede.

Znači, potrebno je biti glup
da bi se sarađivalo.

A ljudi nisu glupi;
oni ne sarađuju.

Znate, jasnoća, odgovornost, 
merenje, bili su u redu

kada je svet bio jednostavniji.

Ali biznis je postao mnogo složeniji.

Moji timovi i ja smo merili

evoluciju složenosti u biznisu.

Danas je mnogo zahtevnije
privući i zadržati klijente,

steći prednost na globalnom nivou,

stvoriti vrednost.

I što biznis postaje složeniji,

sve više, u ime jasnoće, 
odgovornosti i merenja,

umnožavamo strukture, procese, sisteme,

Znate, ovaj poriv za jasnoćom 
i odgovornošću povlači sa sobom

kontraproduktivno umnožavanje linija 
razgraničenja, posredničkih kancelarija,

koordinatora koji ne samo 
da pokreću ljude i resurse,

već postavljaju i prepreke.

I što je organizacija komplikovanija,

sve je teže shvatiti šta se tačno dešava.

Tako nam je potrebno sve više
specifikacija, ovlašćenja, izveštaja,

ključnih indikatora performansi,
statističkih podataka.

Stoga ljudi ulažu napor 
u ono što se može izmeriti,

na uštrb saradnje.

I kako se učinak smanjuje,

dodajemo sve više 
struktura, procesa, sistema.

Ljudi traće svoje vreme na sastancima,

pišući izveštaje koje moraju da 
urade, ponište i ponovo urade.

Na osnovu naše analize, 
timovi u ovakvim organizacijama

troše između 40 i 80 procenata 
svog vremena gubeći vreme,

ali radeći više i više, duže i duže,

na sve manje vrednim aktivnostima.

Ovo ubija produktivnost,

čini da ljudi pate na poslu.

Naše organizacije traće 
ljudsku pamet.

Okrenule su se protiv ljudskih napora.

Kada ljudi ne sarađuju,

nemojte kriviti njihov pogled na svet, 
njihov mentalitet, njihovu ličnost -

pogledajte situaciju na poslu.

Da li je zaista u njihovom
ličnom interesu da sarađuju ili ne,

ako im je, kada sarađuju, 
pojedinačno sve gore?

Zašto bi sarađivali?

Kada krivimo ličnost

umesto jasnoće, odgovornosti i merenja,

dodajemo još i nepravdu na neefikasnost.

Treba da stvorimo organizacije

u kojima će pojedincima
biti korisno sarađivati.

Uklonite linije razgraničenja,
posredničke kancelarije -

sve ove komplikovane 
strukture za koordinaciju.

Nemojte tražiti jasnoću, 
tražite neodređenost.

Neodređenost se prepliće.

Otklonite većinu kvantitativnih merenja 
za procenu učinka.

Ubrzajte "Šta".

Pripazite na saradnju, 
na "kako".

Kako ste dodali štafetu?

Da li ste je bacili 
ili ste je efikasno dodali?

Da li ulažem energiju u nešto
što se može izmeriti -

svoje noge, svoju brzinu 
ili u dodavanje štafete?

Vi, kao lideri, kao menadžeri,

da li činite saradnju 
pojedinačno korisnom?

Budućnost naših organizacija,

naših kompanija, našeg društva

zavisi od vašeg odgovora na ova pitanja.

Hvala.

(Aplauz)